Page 121 - Mojsinjski meandri

Кад спази да се Алекса појави на прозору, не
чекајући да га отвори, повика из свег гласа:
- Муштулук, газда Алекса! Муштулук, до
неба! Него шта!
Алекси се диже коса на глави. Јутарња
свежина испуни му груди. Дубоко запретена
нада у његовом срцу експлодира у сусрету са
пресрећним очима свештеника Алексе:
- Стигло помиловање, брате Леко! -повика
из свег гласа свештеник Алекса и стаде јурити
по дворишту колико га ноге носе у мокрој
мантији.
Алекси грунуше сузе на очи. Окрете се жени
и сину па их узе у наручје и поче љубити и
носити кроз собу. Драгиња заплака.
- Улазите, браћо у кућу! - У неко доба сети
се Алексе и Добрашина који онако мокри и
каљави још беху напољу. Спусти жену и дете
на кревет па приђе икони, клекну, прекрсти се и
рече:
- Теби, Господе, сви моји синови биће
свештенослужитељи. - Устаде, пољуби икону
Светог Николе, прекрсти се и целива епитра-
хиљ пет пута. Онда приђе прозору:
- Улазите, весници Божији, шта чекате?!
Добрашин стао као укопан. Не мрда. Раз-
рогачио очи и бленуо. Десна рука му сама
пође иза ува, почеша се па, проговори онако за
себе:

116