Page 34 - Mojsinjski meandri

постоја и она поче мицати уснама. Прогледа.
Затражи воде. Када је откопаше, упита: „Што се
прекиде?" Киша стаде. На небу се појавише
сунце и дуга.
Боловала је после тога данима. Коса јој из-
расте. Мараму коју је под трешњом имала на
глави чувала је као реликвију. Све рупа до ру-
пе, тако је била исцепана од удара грома.
Бошчу му Роса даде да га чува кад пође у
печалбу, у Србију.
- Нисмо се видели три месеца. Ето, зато
плачем. А ко сте ви? - упита ме.
Ја му кажем да сам учитељ сталаћки. Узмем
га под руку и уведем у порушени брод цркве.
- Мени је дужност да те поучим да преста-
неш плакати. Хвала Богу, доћи ће и дан твог
повратка кући и Роси. - Петар ме погледа, па
рече:
- Благодарим, учитељу, на тим благим
речима, али сузе зауставити не могу.Уведем га
у олтар. На месту где је некад био свети престо
лежао је један крст од црног камена лисника са
изрезаним Распећем и натписом ИС-ХС-НИ-
КА. Поклонимо се, прекрстимо и целивамо
крст чудотворне моћи, нађен у рушевинама ове
богомоље. Силан свет због нечега долази о
већим празницима. Верује се да помаже кад се
болеснику на болна места ставља. Узмем крст
и прислоним га Петру на груди. Он уздахну и

29