Page 9 - Mojsinjski meandri

Старији укућани преносили су породично
предање о њиховом далеком претку који се
пред Косовску битку заветовао Богу да ће своје
синове давати у свештенике Српској цркви. Он
је прележао заушке као момак, па није могао
имати порода и због тога је десет година
туговао са својом женом и Господу се молио да
им подари дете. Једном, док је на њиви пластио
сено, наиђе туда путник намерник, назове му
Бога и затражи нешто за јело. Кад је полазио,
странац се представи као хаџија који се из
Јерусалима враћа преко Свете Горе својој кући
на Мојсињској планини. У знак захвалности
што се лепо освежио и ручао, ходочасник
остави шест зрна грозда од лозе светог Симеона
из манастира Хиландара која лечи бездетност
супружника. Приповедало се да је овај путник
заправо био анђео Господњи, а да су оних шест
пуцета грожђа знак да је њиховој породичној
лози Бог одредио да шест векова рађа цркви
свештенослужитеље. Наследно, са колена на
колено, излазише из њиховог дома попови, па
их народ прозва Поповићи.

- Да сам ти барем име извезла - јави се
Драгиња.

Највећа реликвија у кући био је стари, добро
очувани епитрахиљ од свиле, коју су купили у
оно срећно време када су Дубровчани доносили
робу из целог света. Њега је украшавало
педесет имена извезених у боји злата. Изнад

4