Page 21 - Mojsinjski meandri

Био je Свети Роман, 16. август прошле го-
дине, велики сабор у Манастираку. Већ су биле
попустиле летње жеге и дан је био какав треба,
ни врућ ни студен. Народ се просуо из Жупе и
Расине подно Градишта, средњевековног града
који подиже Милош Обилић, на Облој чуки, у
свом завичају.
- Живот се час протне и прође - говорила је
жена капетану Веси - батали се власти и на-
рода више, господару. По'итај својој кући, деца
расту без оца - сети се Драгиња бабиних благих
речи и старачког гласа, којим јој је пред
спавање приповедала о пролазности, покојном
деда-Веси и себи.

У аренги Арханђелске повеље из 1347-48.
године, Душан, „цар и самодржавни, свих
српских и поморских, и грчких земаља", оста-
ви свој траг о таштини свега: „И на ум ми до-
лази страшни час смртни, јер сви пророци, и
апостоли, и мученици, и светитељи, и цареви
смрћу скончаше, ниједан од њих не остаде, сви
се у гроб уселише." У „благообразном и
свечасном златопечатном хрисовуљу" архан-
ђелима цар приложи мноштво својих села и
заселака, винограда, катуна и међа, на про-
лазни дар ради Непролазног. „И с милошћу и
пристанком Царства ми приложи и родитељ
Царства ми деспот Иваниш село у Топлици
више Рудара, Тудорче."
Доктор Владимир Р. Петковић, родитеља
Душановог види у његовом очуху, деспоту

16